2 NOVEMBAR 2024…

 

 

Jutros nisam mogla početi čitanje nove Ibzenove drame, ali nisam sve do 11 sati mogla sići napolje, jer sam dobra skoro 4 sata, a odmah po otvaranju očiju morala da prepričavam jednu lekciju iz istorije od 10 strana, te da se vratim nazad u XIX stoleće (to sam dakle još juče trebala, ali juče sam imala mnogo preči prioritet, jer najpreče bilo je juče da završima farbanje i sve ostalo oko KOKO ŠINJCA)…

Jutros je bez mene sve završeno i ona treća strana saće žice pored stazice, a više bih volela da sam jutros rano bila na “gradilištu”, nego nad ovakvom knjigom, udžbenikom koji neko piše tako da deci bude samo smor, umor, ali tako je to kad počesto moram da presečem šta je u jednom tek rođenom danu preče i važnije…

Ionako posla nije bilo rano jutros za mene, te nisam mnogo falila, to što sam opravdano izostala, ali ako me neko pita pre bih čitav dan fizikalisala i radila, nego se bavila jednom istorijskom lekcijom iz XIX stoleća, tim vladavinama Obrenovića, itd...

I već posle ručka mogla sam da se konačno posvetim mojim svetim biljkama, da se radujem sutrašnjem svetskom danu bez okopavanja, svom današnjem sađenju kupina, svojoj rasadi salate u čašicama...

Pre toga, a dakle jutros ispred ručka u “Hirošimi” berem rukolu, salatu, rotkvice, itd…

U “Hirošimi” je danas pri sađenju salate bilo čak preko 29 stepeni i verujem da je ovo kraj jedne divne tople i pitome jeseni, pune bujanja i porasta, u kojoj je sve zapupilo, te krenulo kao da je proleće...

Još danas smo ispekle ručak u letnjoj kuhinjici, a ponovo sam izmislila jednu pastu, a od sutra smo rešlile ako zaista jeste tako hladno, 2-3 puta hladnije, kako nas aplikacije “plaše”, da više ne kuvamo ručak u letnoj kuhinjici, jer slutimo hladnoću, te treba bežati u toplije svoje odaje, dalje od betona, mada i Mitrovdanak je tu - mi smo našu priču već zaokružile ove naše jako, jako, jako radne sezone 2024...

Sada smo zaslužile toplu košnicu i mnogo odmora unutar nje, jer naši radovi ponovo možda počnu pono preuranjeno, ponovo dogodine koncem februaru, možda pre, možda tek u martu, to se nikad ne zna, ali tu je to već negde blizu – brzo vreme leti…

Beremo jutros u “Hirošimi” jedan džinovski luk praziluk da napravim na brzinu pastu, tj. još jedan vidi zapečenih makarona...

Majka je jedva danas budačićem iskopala zemlju da zasadimo sve one kupine, jer dobre kiše skoro mesec dana nije palo kako valja, kako treba, te je sve dakle suvo i dalje...

Prva jesen u kojoj se zaliva baš mnogo i nekako često u “Hirošimi”, jer je tamo svaki dan oko 30 stepeni u plusu…

Salatu sadim iz čašica i uspevam da izbacim prazne još dve velike gajbice, a ostalo je još da izraste malo jače još 64 čašice ostale u one dve kadice…

Već neko vreme nema gušterčića, da li su se povukli osetivši da dolaze hladnoće, ne znam…

Pomeram gajbice, i nalazim gde god ima prostora za salatu...

Jedan deo rotkvica očistimo načisto danas, redom, da tu posadimo takođe salatu…

Više nema ni kapi kišnice u buradima te sipamo vodu i kanticama ručno sve zalivamo...

Ponovo sam ošišala sav prolećni peršun i jednim delom častila koke, a jednu punu kesu ostavila u zamrzivač, te verujem da će još da ubusi. Samo ovu prolećnu parcelicu ove godine 2024 šišale smo po nekoliko puta, bezbroj puta, što je više šišamo, ona više poraste…

Pri ulasku u svoju košnicu častila sam sebe jednim buketom žutih hrizantema, jer ne bih volela da ustanem ujutru i da ugledam da je prvi novembarski ljuti mraz zbrisao su ovu lepotu punu sunca i svetlosti...

Koke danas nisu snele jaje...

Skuvala sam bundevu, umutila pire te se spremam da večeras u toploj košnici zbućkam nešto novo – počinje velika sezona kuhanja u žutoj kosmičkoj kuhinjici, a jedan novi kuglof za veliko sutra...

Itd…