12-13 NOVEMBAR 2024…

 

 

Juče, dakle dana 12 novembra 2024, dakle izjutra, nakon pročitanih još nekpliko Uskokovićevih priča, izlazim napolje, nakratko, a samo toliko koliko da prvo u “Hirošimi”, naberem sveže hrane i nama i kokama...

I naberem prvo svo potrebno sveže povrće, a onda pokupim iz letnje kuhinjic iz zamrzivača ostale nasušne namirnice, a zatim usputno prema košnici svojoj nahranim koke sa svim načupanim zelenišom…

A jutarnja niska temperatura mi ne odgovara, ne volim to jutarnje sivilo, mrak, dan bez plaveti, dan bez vidljivog zraka sunca,  dan bez čistine, bez bistrine, bez jasnoće, dan pun magle, vlage, smoga od loženja mnoga…

Em, imam i takav pametan telefon, na kome vazda piše da  je skoro nam svaki  dan vazduh jak loš, dakle vazduh najlošijeg kvaliteta, jadna pluća onoga ko mora da ga uzdiše, i zato ja što više se povlačim, napolju malo šta vredi još raditi…

A izmereno je u “Hirošimi” samo 7 stepeni u plusu, gde je ipak za nekoliko stepeni toplije nego kad sa kapom i zimskom jaknom izvirim napolje…

Koke su dale jedno jaje, dragoceno, jaje po jaje i naprave se domaće vanilice, a skupila se dva, da sutradan napravim mrsne vanilice sa svojim domaćim džemom od maline polka…

Juče, 12 novembra 2024 u “Hirošimi” berem mladi crni luk i rukolu…

I započnem juče izradu kolačića i torti, u svom kolačarskom ateljeu, udarial me inspiracija, te za dva dana, igrajući se jestivim  materijalima, da mi ne bude sivo i dosadno, malo pomalo, kako kažu – mic po mic, ja napravim brdo kolačića, a sve miriše na malu fabričku proizvodnju rustičnih umetničkih domaćih kolačića….

Juče počnem sve, i napravim prvo ono najteže, a žito toru kojoj se peku domaće korice, ali i skuha domaći fil. Mesec dana unapred otarasim jednu  malu nasušnu stavku, a jednu po jednu stavku, jer napolju ne mogu da grabim lišće (mama je već sama malo grabila), pošto nema sunca, mnogo mi je hladno (lišće može tako da pričeka, a lišće još nije ni opalo u tome je čitav trik, i neću da me ništa mcvari), neću da mrznem kad ne moram, prošla su ta vremena, a neću da udišem jako loš vazduh (kotline su mora magle i smoga), te pokušavam da poput pečle preživim u jako potlom unutra, u svom klobučiću, do proleća 2025, te dok čekam proleće 2025 nešto još stvaralačko napravim unutar svoje tople košnice…

Od mnogo pročitanih Uskokovićevih priča desi mi se tek jedna da bih mogla da je prepričam ili nabasama jedva na jednu zen priču vrednu prevođenja. A kad svega toga više nema, onda se otvor novi jestivi front za izradu kolačića…

Višnja koju sam posadila pre nekoliko dana, onaj izvađeni kalem, samoniklica, na mesto malog jorgovana, jutros vidim jedna najveća grana višnje slomljena, sreća pa ima dve, te nije mi ovo skroz upropašćeno, ali jeste oštećeno, okrnjeno, i mogu da predpostavim ko mi je polomio višnju, neki pas, neka mačka, neka životinja, ili neki čovek, ili žena, ko je vidovit da sve zna, ko je, i kakvo čudo da to jutros prvo po onoj zimi primetim...

I kad zagledam sve što uradim i ostavim perfektno, shvatim - nekoj sili ipak zasmeta, pa mora da svrati da mi zasmeta, napakosti, jer grane se ne lome same po sebi, vazda nešto nepojmljivo, neobjašnjivo, kao ono kad smo u avgustu pokradeni ili kad nam je nestala šesta koka. I neko je tuda već gazio moj jorgovan kolima, nogama, kao da je taj neko štetočinski baš toliko lud i kao da nema orjentaciju kuda treba da vozi ili gazi, a sve gazi po toj obali, namerno, slučajno, ali ćuti višnja da ju je nešto slomilo. I zanimljivo prikriveni tragovi, nema te otkinute grane, pa sad samo liči da je neko to rukom odlomio. I sve prosto neverovatno. Nii pas, ni mačka nisu to zalomili jezikom, pa opet mora da jeste to učinila nečija ljudska ruka, ali čija...

I sinoć taman sebi kažem, dosta je, sutra nastavljaš, ali mene neumornu i dalje stvaralačka inspiracija najnežnije udara, te je glupo dokoličariti, a onda rešim da napunim barem urme (koristim svoj elan da uradim sve ono za šta imam jestivog materijala), a tu sam već malo više se igrala urmama, kao da se igram plastelinom, i oblikovala jestive zalogajčiće. A onda sam odmah napravno počela da rastapam crnu čokoladu, a to je već poseban trenutak u mom kolačarskom ateljeu...

Zatim dobijem još inspiracije, čak i volju, te napravim kikiriki bajaderu, taman sve udešavam da sve sutradan, to jest danas, 13 novembra 2024 fino isečem, i spakujem u nove kutije...

Naravno sinoć trknem i nabavim mnogo praznih kutija za pokovanje kolača (veća 35 dinara, a manja 14 dinara), dakle fali mi bolja etiketa, sertifikat, da sve domaće kolačiće divlje rasprodam, ali neću nisam luda, pošto nema tih para kojim nešto ovakvo domaće može da se plati, te neka svako sam bar jednom napravi nešto svoje, domaće, bilo šta, pa da vidi kako je sve skupo i teško, zamorno, zahtevno, posebno ako sve pravi od domaćih i dobrih materijala, ako pravi onako kako piše, i kolačiće ili svoj KOKO ŠINJAC, ili svoju “Hirošimu”, itd., pa čik da sme da kaže da  je samo tako sve isplativo, jer nije ništa ovde u ovakvoj nakaradnoj zemlji isplativo…

I tako jutros, 13 novembra 2024 otkrijem da smo mama i ja baš na današnji srećan dan pre 4 godine posadile 4 zlatne voćke i jedan jestivi žbun crne ribizle, i sve se to nam se primilo, a žbun ribizle crne nam već nekoliko leta daje i plodove…

Dakle, ravno pre 4 godine posadile smo 2 kruške i 2 šljive i jednu crnu ribizlu, te danas naše 4 voćke lepo izgledaju, a prošlo im je valjda vreme od 3 godine ćutanja, nerađanja, te dogodine na njihovu već petu godinu treba očekivati po neki prvi cvet ili plod, a vreme im je, zar ne. A od svega toga žbun crne ribizle svako leto da nam po neku kesu plodova…

Jutros je meni više hladnije u “Hirošimi” iako svako jutro dođem skoro u isto vreme, a jutros zabeleženo stoji, te vidim 6,6 stepeni u plusu – osećaj je moj nepogrešiv, hladnije jeste…

Merač pamti najveći minus iz 2024, a to je minus 5 (od prošle zime 2023/24), sad lovim svaki dan da vidim koliko će pasti ove zime 2024/25 najniže, sad kad je sve otvoreno, kad nema više onih 5 presama…

Jutros berem rukolu i rotkvice, a rotkvica ima još jedno malo branje, još sutra, a taj sav zeleniš pojedu koke nosilje...

Ubran je jutros i jedan luk praziluk koji smo spremile za ručak uz izdinstane šampinjone...

Danas koke nisu dale ni jedno jaje. Možda se ponovo usaglase, pa od sutra počnu zejedno da nose 2 jajeta, jer ovih dana su se malo razmimoišle, te je svaka nosila po jaje svaki drugi dan…

A danas napravim posne gurabije, ili nikoljdanska srca...

Napravim na kraju i mrsne vanilice. Jedna kutija mrsnih vanilica ostavljena u zamrzivač. Koristim ovaj elan i volju da napravim tonu kolača, jer nemam svaki čas ovu inspiraciju...

Naravno, svaki dan nešto skuhamo zajedno mama i ja za ručak, malo sam se preselila kod nje, te tako kuhamo ručak tamo, da nastavimo zejedno da ručamo, obedujemo kao što smo i proteklih 8-9 meseci ručavali u letnjoj kuhinjici...

Onda izmišljam danas još, te pravim novembarsku šik najsvežiju moguću salatu za ručak kao važan jestivi prilog...

I onda popakujem sve kolače...

Od 3 vrste posnih kolača koje pakujem u najveće kutije dobijem skoro 4 kg kolača, a vidm juče u prodavnici obična mala kutija gotovih kolača od 300 g, čak 350 dinara, ali kvalitet tih kolača i domaćih ne može da se poredi, ja ne trpam nikakvu hemiju da bi moji kolači bili dugotrajni. Pakujem 3 manje kutije od po 900 g i jednu veću za slavu od 1 kg fino isečenih kolača, čak 3 sorte: žito torta, kikiriki bajadera i čokoladirane punjene urme, a u ta 4 pakovanja od 3 vrste kolača ukupno dobijam danas 3 kg i 700 g kolača. Mada mrsne vanilice nisam izmerila, zaboravila sam. Ali, jesam izmerila 2 kutije od po 300 g, dakle ukupno 600 g posnih gurabija ili nikoljdanskih srca. Dakle, bez vanilica samo posnih kolači i to 4 sorte, a praviću i petu sortu, posnu  oblandu, neki drugi dan, ne još, nemam više jestivog materijala za izradu kolača, inače i to bi već bilo napravljeno i fino spakovano, a ispalo mi sve u svemu, ukupno, suma sumarum, ravno 4 kg i 300 g sitnih posnih kolača, a sa oblandom ću premašiti svakako 5 kilograma kolača, ručno izrađenih, bez upotrebe mašina…

Itd…