IBZENOV “NARODNI NEPRIJATELJ” - drugi čin…

 

 

Gospođa Stokman predlaže svom suprugu lekaru Tomasu da svoje najnovije otkriće ipak podeli sa svojim mrgodnim bratom Peterom koji je načelnik opštine, itd.

Onda ih u razgovoru prekida dolaza Mortena Kila, poočima, koji je takođe čuo za ovo novo stanje, ali kao da još ne može da poveruje, pa smatra da je ovo možda samo neka od podvala koje Tomas eto želi da prišije svom starijem bratu na vlasti. Morten jako star i životno iskusan žitelj, dobro zna da je teško sa vlastima izaći na kraj, jer je i sam izbačen iz opštinskog odbora, odakle je izbačen poput smrdljivog pseta. I zato želi stari Morten Kil ovim da im se revanšira, slatko osveti, samo ako uporni Tomas uspe da ih sve satera u mišje rupe, spreman je ovaj staraca da odreši kesu i da novčane priloge sirotima.

Utom u kuću Tomasovu dolazi urednik “Narodnog glasnika”, želeći da sazna kako je protekao susret sa načelnikom. I sada Tomas vidi još nešto mnogo dublje, šire, više, te kaže kako je zatrovano ne samo jedno močvarno stanište, jedan lokalitet, već je još zatrovanija čitava društvena stvarnost, čitava okolina, a zatrovana su i sva duhovna stanja ljudi, takođe sve je zaraženo i zatrovano, a da to se i ne vidi.

Opština  je u teškom glibu. Opštinu drži samo čašica činovničića na vlasti. Oni imaju svoje odane poslušne pristalice, kojima podilaze na sve načine, po svim interesima samo bogataši i viđenija lica društva. Urednik ih sve potom opisuje kao rigidne, i  tvrdoglave, te raduje se tobož što će Tomas konačno da sada razbije tu šačicu ljudi na vlasti. Ali, urednik još smatra da oni imaju veliku moć, pa neće ići tako lako. A oni koji imaju političku moć, dakle vlast i vlastodršci, igraju prljavo, a samo idu na totalno uništenje ljudi i ljudskih života, čak i razaranje ljudske životne okoline.

Konačno da li je kucnuo dobar čas da se razbije teški mit da su ljudi na vlasti papski nepogrešivi. Zar nije najpreča istina. I urednik se pred Tomasom čak kune kako je odan, čak da je njegov saveznik u ovoj stvari, u ovoj borbi, u ovom ratu, te kako nije samoživ, nije sebičan, kako nije sklon gramzivosti, ističući da je eto mnogo bolji od drugih, ali neće mnogo proći još, a ovaj će ga se vrli urednik odricati kao Hrista. Urednik Hovstad će trvditi još da je za opšte narodno dobro, za zajednički interes, dobrobit, za podizanje samosvesti kod građana, te da kao urednik ima odgovornost da se bori za prava onih koji su recimo ugnjetavani, sputavani, načina da se odupre moći politike i moći uticaju svih onih iz nekog velikog tabora vlasti, da bude na strani samo pobunjenih, tiranisanih, da očuva čistu i mirnu savest, kodekse, itd.

Prekida ih dolazak štampara Aslaksena koji je eto došao da samo znatiželjno proveri da li je istina da će dobiti novi i bolji vodovod. I stavlja se na raspolaganje, nudi se čak i on Tomasu, te da bude od pomoći, a navodno  obećava da će sve učiniti da to zaživi, ali neće mnogo proći i štampar će se Tomasa odreći kao Hrista. Štampar smatra da je tu da u ime sitnih malih građana, koje zastupa sada da podršku, napominjući da vlast neće lako prihvatiti poraze ili takav predlog, te predlaže da pokrenu samo demonstracije, ali da sve bude umereno. A onda će ovaj prevrtljivac i lisac govoriti o banji kao zlatnom rudniku koji varoši donosi veliki kapital. I dalje će već nastaviti da selicemerno zalaže za umerenost, za tobožnju trezvensot, za vrline, za držanje date reči, napominjući da ima dosta dodira sa nekim pak uticajnim ljudima, tj. da poseduje preko njih tako neku svoju malu moć u varoši. Nabaviće čak i pisma podrške za Tomasa. I predlaže samo obazrivost, umerenost, pristojnost, bez vređanja vlasti, trvdeći da slobodno iznošenje mišljenja nije zlo, nije zločin, itd.

Tomas navodno ima svu ovu veliku i važnu podršku ljudi koje je danima primao i hranio u svojoj kući, ali da li će baš biti sve tako dalje. Zar nisu ljudi samo prevrtljivi lažovi. Urednik obećava da će sutra osvanuti jedan članak koji će dobro uzdrmati vlast, te da će sve uzburkati, te zatalasati sav taj uparloženi varoški kukavičluk. Za štampara koji je već otišao, urednik sada tvrdi da je ovaj samo bojažljiv čovek i neko ko zazire od naglog iskoraka ili istupanja protiv vlasti.

Tomas je saglasan da se napiše sutra članak o tome, a onda u slučaju da se načelni usprotivi dozvoliće Tamas i jedan svoj novi članak o svemu da izađe, dakle jednu svoju raspravu. I dade Tomas taj svoj rukopis uredniku “Narodnog glasnika”, rekavši mu ga mu ga vrati nakon čitanja.

Urednik odlazi. A kući se vratila umorna učiteljica Petra. Sa suprugom Katrin i ćerkom Petrom, Tomas deli sve svoje velike radosti i govori im da uz sebe ima čak i štampu, kao i podršku štampara, a predsednika iz Udruženja kućevlasnika. Radostan je Tomas, a onda tu radost prekida dolazak starijeg brata Petera, načelnika opštinskog.

Nečelnik mu onda reče da je već o vodovodu pričao sa nekim inženjerom, te da mu se ovaj samo smejao, tvrdeći da bi to bila skupa investicja u trajanju od 2 godine. Onda je načelnik optuživao Tomasa za namerno upropašćivanje svog rodnog mesta.

Tomas neće da pristane na ovu bratovljevu drskoti, te naziva sve ovo samo podvalom sistema. I Tomas neće da kao političari i ljudi iz vlasti  laže, neće da vara javnost, niti društvo u kome živi. Po nečelniku mora se dakle lagati, te dalje sve zataškati, prikrivati, skrivati, navodno zbog javnog interesa, zbog opšteg značaja, a načelnik će sve sprečiti, iako mu neustrašivi Tomas priznaje da je to nemoguće. Načelnik ga naziva buntovnikom, kome će kazati dalje da njegove buntovne ideje nisu više nigde dobrodošle, nisu više potrebne javnosti, kao ni njegovo svo pisanje. Po načelniku javnost potrebuje ipak samo stare ideje.

Onda će Tomasu njegov rođeni stariji brat reći kako je težak za svaku saradnju, da je bezobziran, da je zaboravan, da je nasrtljiv na vlast, da prezire autoritete, a onda mu postaviti neke nove krute zahteve, najpre ga ucenjuje, a onda pokušava da ga prestraši gubitkom posla, svega, ugrožavanjem egzistencijalnog opstanka svoje čitave porodice, itd. Onda mu u nastavku verbalnog obrčauna stavlja zabranu govora, tvrdeći da više nema pravo da ima svoje vlastito mišljenje, mada privatno može još misliti, može kako hoće, ali javno mora iznositi samo mišljenje koje nije u sukobu sa mišljenjem ovih na vlasti.

No, Tomas ume, te brani neuplašeno svu svoju slobodu i pravo govora, pravo mišljenja nesputanog. I tako stariji brat Tomasu džaba udara mnoge usmene zabrane, i džaba traži od Tomasa da bude poslušan, pokoran, ponizan, vlasti odan, jednom rečju dobro prodan.

Petra se pobuni, jer je sve čula iza paravana, te ulete i jasno  kaza svom ocu da to ne treba trpeti u svojoj kući. Peter od Tomasa očekuje neku javnu izjavu, priznanje da je pogrešio, pokajanje, u kome će sve negirati o postojanju otrova. Tomas neće da se pokori, potčini. I zato svesno odabira svoj trnovit put, a platiće previsoku cenu. Žestoku. Čak čitava njegova porodica. I sam će istupiti u javnost, sve reći, pa će svi njegovi dobiti otkaze. Izgubiće sve prijatelje. Ostaće sami. Svi njegovi ćeo ostati bez posla, potom bez mesta stanovanja, prvo otac lekar Tomas i njegova ćerka učiteljica Petra.

Vlast počinje igrati prljave zakuslisne igre sa svim nepokornima, ali nepokorni neće istupiti iz ove igre kao što nije ni Tomas, i odigraće sve do konca časno. Načelnik zamera svojoj bratanici Petri što se eto drznula da ima svoje vlastito mišljenje. A snaju Katrin će prekoriti, jer nije uspela kao žena da bolje utiče na svoga muža. Tomas će istinu kazati te tako pokazati rodnom mestu koliko ga voli. A nečelnika će nazvati ludakom, lažovom. Peter će pak Tomasa dalje nazvati neprijateljem društva.

Kad ovaj stariji brat bude otišao, Tomas će se kajati zašto ranije nije poveo ovu hajku, zašto ranije nije pokazao zube, zašto ranije nije ujeo lažove iz vlasti. Snaja se plaši devera verujući da ovaj ima iza sebe samo veliku političku moć. Ali, Tomas je pobornik pravde, te smatra da u svojoj ruci ima pravdu, dok snaja Katrin misli da je pravda ništa ako tu nema moći.

Tomas je čvrsto rešen – držaće se samo istine i pravde. Ovo je shvatio kao rat, i spreman je da ga započinje. Tomas nije kukavica, nije izdajnik, te neće pasti nikad na kolena, neće ispasti nikad jadan, niti ponizan, a ni ponižen. I neće puzati pred bandom političara iz vlasti. I neće im se pokoriti nikad. Preplašena supruga mu traži da se ponizi, da misli na svoja dva sina, ona dva dečaka koji tek stasavaju za veliki život.

Ali, Tomas neće sageti pred bandom političara i vlastodržaca svoju ponosnu i čestitu glavu. I neće dopustiti da ga poput vola uhvate u jaram, u stege, u okove, taman se čitav svet srušio. Ono što Tomas ipak hoće to jeste da svoju decu, svoja dva sina pogleda jednom bez stida i srama pravo u oči kad jednom dečaci postanu odrasli muškarci, te neće se nikad predati, nikad neće odustati, pokleknuti, i držaće se samo dobrog puta istine  i pravde. A Petra je već ponosna na svog nesalomivog oca Tomasa Stokmana.

 

(kraj II čina)