ZEN UČITELJ I KOKOŠKE…

 

 

Dođe učenik kod svog zen učitelja, te ga upita:

“Učitelju, šta ljudima treba da bi bili srećni?”

Učitelj ga pita:

“A šta ti misliš?”.

Učenik razmisli na moment, pa kaza:

“Osećam da je nekome osnovna potreba biti ostvaren posedovanjem hrane i pića, mesta za život, imati dobar posao, sigurnost, i onda će on biti srećan”.

Čuvši ovo, učitelj ništa nije kazao, ali je pozvao svog učenika da krene zajedno sa njim u šetnju. I šetali su nakratko, a onda su zastali blizu jednih vrata. Učitelj mu tada reče:

“Otvori ova vrata”.

Učenik otvori vrata i tamo ugleda da se ispred njih nalazi kavez sa kokoškama. Bio je tu veliki broj kokoški zatočen u jednom velikom kavezu. Onda je učitelj upitao svoga učenika:

“Vidiš li ovaj kavez sa kokoškama?”.

“Da”  - odgovori učenik.

Zatim ga učitelj još upita:

“Da li kokoše dobijaju hranu?”.

“Da” - odgovori učenik.

“Da li imaju kuću da u njoj žive?” – učitelj ponovo upita.

“Da, neku vrstu kuće”- odgovori učenik.

“Da li su osigurane od pasa i mačaka?” - upita učitelj.

“Da, jesu” - odgovori učenik.

“Da li daju (nose) jaja?” - ponovo je upitao učitelj.

“Da, one nose jaja” - odgovori učenik.

“Da li misliš da su one srećne?” - učitelj ponovo upita.

Slušajući sve ovo učenik poče da posmatra ove kokoše izbliza. Nije znao kako da iskaže da li su one srećne ili nisu. I dok je učenik razmišljao, učitej kaza:

“Pođi sa mnom”.

Ponovo su zajedno krenuli u šetnju i posle nekog vremena zastali su u velikom polju. Bilo je tu mnogo kokoški na polju. Nisu bile zatočene ni u kakvom kavezu, niti je tu bilo nekoga da ih nahrani. Tu su bile samo one same u potrazi za hranom i igrajući se jedna sa drugom. Učitelj upita:

“Da li ove kokoše izgledaju srećno?”.

Učenik je našao da je ovo pitanje malo čudno i počeo je misliti, okolina ovde bila je malo drugačija. Kokoške  ovde žive na prirodan način, jedu ,piju i izgledaju zdravije. Prigušenim glasom, odgovorio je:

“Da, možda”.

Učitelj reče:

“Naravno, ove kokoške su srećne”.

Onda je učitelj nastavio:

“Kokoške u kavezu imaju sve stvari koje si ti pomislio da su potrebne da bi bile srećne. Osnovne potrebe kao što su hrana, piće i krov nad glavom sve je tu. Ali, da li su one srećne? Ne, nisu. Tamo gde kokoške lutaju na otvorenom moraju da nađu svoju hranu, mesto za život, da zaštite sebe, ali i dalje one su i dalje srećne? Zašto?”.

Učenik nije mogao da progovori, a onda je ozbiljnim glasom učitelj kazao:

“Vidiš dete moje, u našim životima moramo da napravimo izbore. Čak iako možemo da živimo kao one kokoške u kavezu, život tamo gde jesmo (gde se nalazimo) ne postoji, ili možemo živeti kao one kokoške u polju koje žive slobodnim životom preuzimajući rizik i istažujući beskonačne mogućnosti. Pitao si me kako živeti srećno. Dakle ovo je moj odgovor. Ne možeš biti srećan samo zahvaljujući disanju i preživljavanju. Da bi bio srećam, moraš imati hrabrosti da živiš život slobodno”.

POUKA PRIČE: Ova nas zen priča uči najdubljoj lekciji o pravoj sreći i o izborima koje činimo tokom našeg života. Prava sreća ne dolazi od toga da imamo osnovne potrepštine kao što su hrana i sigurno mesto za življenje. Radije, prava sreća je više biti svoj, biti on što jesi, prihvatanje izazova i nošenje sa svim neizvesnostima u životu. Mnogi žive kao one u kavezu zatočene kokoške, neki ljudi se odlučuju više za sigurnost i predvidljive puteve, dok oni drugi koji su nalik slobodno uzgojenim kokoškama biraju život koji uključuje više rizika i istraživanja. Sličnost između kaveza i slobodnog uzgoja predstavlja reflektovanje na naše sopstvene izbore u životu. Kavez predstavlja lično nametnuta ograničenja, strah od nepoznatog, i nevoljnost da se iskorači iz svoje zone komfora. U drugu ruku, kokoške u polju predstavljaju one koji izlaze iz soje zone komfora, ti prigrle život pun neizvesnosti, prihvataju rizik, istražuju beskonačne mogućnosti. U suštini, to nas podstiče da se zapitamo gde smo mi – da li samo postojimo unutar granica svoje zone komfora ili  aktivno živimo sa hrabrošću spremni da se suočimo sa izazovima, praveći svoje izbore koji reflektuju naš stvarni self i prateći (sledeći) put koji nas odvodi do prave sreće. To nas podseća da pravo zadovoljstvo ne dolazi od spoljašnjih zamki bezbednosti, već od unutrašnje slobode da živimo svoj život pun svrhe i istraživanja.

 

(prevod sa engleskog)

 

 

 

 

 

 

PRIČA O ŽIKI GENIJU ili JEDNA SRPSKA NAŠA PRIČA…

 

 

Bio jednom jedan Živko koji je važio za veoma glupog i najglupljeg mladića u čitavoj školi. No, iako su ga svi držali za jako glupog, mnogo glupog, on sam imao je o sebi samom veoma visoko mišljenje, a pošto je imao Žika i jako mnogo ideja prozvali su ga Žika Genije.

Žika nije mogao da se snađe u školi, jer mu nije učenje polazilo za rukom, ali je stoga umeo da se drugačije snađe tamo, da se šlihta, podvlači, dodvorava, i to jako dobro, a evo i sve kako, dok nije dogurao u sami vrh vlasti:

Umeo je Žika da bude slepo poslušan, umeo je da se naceri, da stekne simpatije svojih profesora, umeo je i sve da prevari, umeo je dobro da glumi, da se pretvara, da bude jako ponizan, odan, veran, da služi samo onima koji mogu da ga daleko bace, negde postave i bio je zato nešto nalik običnom robu ili rabu božjem. I tako je glupi ili pak genijalni Žika, ne znam, prosudite sami, u školi nagruvao sve same trojke, a da ništa nije znao. Ponašao se nalik glupom kljusetu, mnogo trpeo, podnosio, čak i kad ga vređaju, kinje, ismevaju.

Svi iz njegove škosle klase otišli su mahom na fakultete, u sudije, pravnike, advokate, a on jedini zatraži sebi najniži položaj, rešen da ode u policiju. Živko zvani Žika Genije živeo je u vreme kada se nije mnogo držalo do fakultetskih diploma, te je malo ko ceni školovani kadar. I kada je policijski načelni Žiki ponudio mesto praktikanta ovaj bez razmišljanja pristade, potajno uvek imajući neki svoj dalji skriveni plan, neku svoju ideju.

Ali, nisu ga ostavili negde u Beogradu, već ga baciše daleko u srez homoljski. Kada je tu stigao poslužio se već lažima rekavši svom kapetanu da je izabrao baš posao u policiji zato što mu je navodno i babo bio policijski činovnik, te se eto zakleo da će nastaviti očevim vrlim primerom. Odmah po zaposlenju Žika Genije primeti da mu neko svaki dan pretresa fioke, iako ih on 2 puta zaključa pre nego napusti kancelariju. I ponovo Žiki vrcnu u glavu nova ideja, te poče u tu fioku da odlaže ispisana pisma, koje je navodno slao svojoj zamišljenoj rodbini negde u Beograd, ali je u tim pismima itekako samo hvalio svog kapetana, iako bi ga verovatno najradije pljuvao i kudio.

Verovali ili ne Žikine fioke pretresao je lično kapetan, a kda je počeo da čita Žikine pohvale u svoje ime, onda je jako brzo napisao ukaz za Žiku. Od tada Žika se kreće u društvu samo neškolovanih činovnika. Izbegavao je školovane, dakle pravnike, ali se zato laskanjem dodvorava starijim policajcima, sa kojima obija kafanske prgaove, loče, pije, a tamo ogovara svoga šefa, jer potajno Žika pretenduje na njegovu poziciju.

I Žika Genije je već stekao u policiji 16 goidna radnog staža, a uz staž stiče i izvrsnu reputaciju veoma dobrog policajca, a onda je Žika dobio, verovali ili ne mesto pri ministarstvu policije.

Ali, sada ga to novo mesto nekako davi, a mesto načelnika ministarstva ostalo je prazno, a na vlast doalzi novi sastav vlade, te se očekivao i zbor novog načelnika policije. Bilo je to vreme kada se vodi u zemlji krštaški rat između školovanog i neškolovanog kadra, posebno između onih zaposlenih u državnoj službi. Tada svi su podeljni na dva tabora, posebno oko izbora novog načelnika. Dve vodeće stranke se svađaju. Jedna partija forsira čoveka bez obrazovanja, ili onoga koji ima samo završenu manastirsku školu, a drugi traže da se na mesto nečelnika postavi školavni Žika Genije.

Ali, Žika nema mnogo prijatelja u Beogradu, te da bi se domogao takve visoke pozicije on ide naokolo i moljaka čas ovoga, a čas uticajnog  onoga, a najviše moljaka reportere, novinare, pisare, sekretare, itd., jer smatrao je Žika da živi u demokratskoj zemlji i sredini, te sve ove društvene kategorije imaju silnog uticaja.

Veroval ili ne, Žika Genije bio je u pravu. Svi se oni pobuniše protiv neškolavanog kadra. Ministar olako donese odluku pritisnut javnim mišljenjem te posatvi Žiku Genija na mesto načelnika. Počeše ga držati sada za jako hrabrog čoveka. Na posao Žika stade stizati ranom zorom. Počeo je mnogo više da radi, da prijanja na sve silne predmete, jer nije podnosio nerad. Mada istina je da Žiku ti predmeti uopšte nisu ni zanimali, ni doticali, ali on je imao taktiku, strategiju, počeo je tako da se ponaša samo zato jer je znao da ministar voli samo one koji tako rano i mnogo, marljivo rade. I zato je Žika pobrao brzo sve ministrove simpatije. Žika Genije je zadobio čaki njegovo neograničeno poverenje.

Žika nije mnogo mislio na to da li je u zemlji mir, niti na bezbednost zemlje, ali je umesto toga više voleo da premešta ljude, te je neke penzionisao, neke je premestio, a obično je kažnjavao one koji su voleli da šuškaju i pričaju, ogovaraju iza nečijih leđa, ili i one koji su voleli da se pobune. No, Žika je imao i vlast, te je zabranio čak i rad nekih novina posebno onih koji nisu blagonaklono izveštavali o njegovom ministarstvu.

Žika Genije piše i sastavlja ukaze, piše koncepte, naređuje svojim prepisivačima, pravi premeštanja, zapošljava i namešta koga god poželi, čak neke i unapređuje, nekima daje otkaze. I sve je išlo Žiki jako dobro dok mu jednog dana u posetu ne dođe pop zvani pop Sokić.

Pop Sokić ima takve želje i aspiracije te traži od Žike da mu ovaj postavi za žandarme neka njegova dva zemljaka. Ovaj pop Sokić bio je na službi negde na istoku Srbije, a pričalo se da su desetak puta na njega pucali, ali su ga desetak puta izabirali u skupštinu za narodnog poslanika. Žika je nekad u njegovom selu radio kao seoski pisari, a sada mu kaza da do Nove godine nema novih primanja, jer još nije urađen novi nacrt budžeta.

Pop Sokić neće da čuje NE! kao odgovor, te raspomamljeno pomenu nove izbore, a Žika se pretvara te kaže da će učiniti sve kako mu naredi ministar, da on jedini nešto takvo može, i posla popa tamo.

Ali, pop Sokić nije imao uspeha kod ministra, te je navrnuo kod Žike Genija, posle nekoliko dana, te stade da mu podilazi, da ga hvali, da ga golica po ušima (da mu govori što ovaj obožava da čuje!). I pade Žika na ove hvalospeve, polakomi se brzo, jer bila mu je draža svaka pohvala na svoj račun nego čaša piva u kafani. I tade mu pop Sokić stade pričati dalje kako je baš šteta, velika šteta što jedan tako sposoban čovek truli u ministarstvu, i reče mu još da nije za policiju, jer je to varvarska služba. I reče pop Sokić Žiki da zaslužuje najmanje mesto konzula ili čak mesto ministra spoljašnjih dela.

Ali, Žika stade pak skromno govoriti kako ne zna ni jedan strani jezik, a pop Sokić ga ubedi da mu to tamo i ne treba, jer imaće, pobogu svoje tumače i prevodioce. I obeća mu pop Sokić da će ga posle izbora predložiti za diplomatiju, a da u policiji jedino mogu da rade barabe ili varvari.

I odmah Žika Genije kaza popu Sokiću kako eto ima na raspolaganju već nekoliko slobodnih mesta u žandarmeriji. Odmah je pop Sokić uspeo da zaposli još 20 svojih zemljaka, i to ih sve ovaj pop zaposli u jednom istom danu, a preko vrlo uticajnog Žike Genija. I skoro svaki dan je dolazio pop Sokić sa spiskom novih kandidata koji je krio ispod mantije, imena koje Žika treba da zaposli. Čak je povećan i  budžet samo da se zaposle toliki žandarmi.

Žika je već počeo sebe da zamišlja u nekoj od ministarskih ili diplomatskih fotelja. Ubrzo su održani novi izbori. Popa Sokića lista pobeđuje, te ga predlažu na mesto ministra policije. Brzo začepiše usta protivnika koji kažu šta će neki pop u policiji, te obrazlažu kako mora, jer je moral u zemlji Srbiji nisko opao, te narod eto mora da se malo više dovede u ono stanje, a stanje nešto blaže naravi i karaktera.

Kada Žika Genije dođe svom novom ministru, te zatraži da se ovaj eto seti i uzme u vid njega, pop Sokić ministar kaza da je ukaz njegov već završen.

Ali, sutradan u novinama Žika Genija čita taj ukaz, te iz jednog paragrafa saznaje šta u ukazu tačno piše, a piše da se radi o čoveku koji je sada telesno nesposoban, bolestan, nepodoban, itd. Žika je rešio da protestuje, te ode popu Sokiću ministru, da g ga lično upita zašto je odstranjen, tj. penzionisan. I pop Sokić ministar mu kaza da je to samo zato što ima tolike ideje.

Kada se vratio kao penzioner kući ženi je kazao Žika da je to zaslužio jer nisu bili više složni, a ni saglasni sa njegovim idejama. Ona je nastavila da mu čantra, jer je najbolje znala da će ga te ideje koštati samo karijere. Žika je dobio strašnu glavobolju, pao u bolesničku postelju, a onda se onesvestio na pod.

 

Izvor: Priča “Genije”, Milutin Uskoković

 

 

11 NOVEMBAR 2024…

Kao i juče koke su nam dale jedno jaje, a već u 11 prvih novembarskih divnih dana snele su njih dve naše stare ili dvogodišnje ukupno 11 jaja, dakle uhvatio nam se lep prosek od po jednog jajeta na dan u duhu stiha “zrno po zrno pogača”, ili jaje po jaje projara, pita, kolač. I mnogo bolji početak novembra 2024 nego čitavog oktobra, koji nam je doneo svega 4 jajeta...

Živim za veliki čas kada će se proneti naš kupjeni ovogodišnji podmladak od 10 kokica Tomindanki…

Za mesec dana probudio se i drugi đumbir ,tek jena površi kaomali izdanak, a onaj prvi brže probuđeni ima već dugačko stablo, uskoro će postati divno cveće, a već se grana u dve grane kao u pobedničko slovo V, a uskoro će da se razlista baš, baš prilično kao kakva palma...

Na današnji dan dakle ravno pre 2 godine te jeseni posađena je jabuka ajdared, kalem koji se dobro primio i dobro uznapredovao u ove protekle 2 godine, tako da su tu i slike, kada je posađena jabuka, ali i kako izgleda danas, kada se nešto više razrasla, te postaje lepo mlado drvo sve bliže prvim plodovima. I tada kao i ove jeseni kalemi su po 300 dinara, apsurdno malo ako pogledamo šta danas košta mnogo skuplje u Srbiji od jednog kalema…

Danas ponovo berba u “Hirošimi” u punom jutarnjem jeku, snazi, zanimljivostima, na oko 7 i malo preko toga stepeni u plusu, dok je napolju hladnije oko 3, a bere se sveža salata, rukola, rotkvice (ostalo je još jedno branje rotkvica, a sav list pojele su naše koke i petlovi), i naravno počela sam od danas da čupam svoj prvi već pristigli mladi luk, a ubrala sam najkrupniji za sada samo crni, dok srebrenjak raste nešto sitno za sada, ali polagano probudiće se on (mada sitan beše jako mnogo u semenu jošte, ko nam je kriv što nam stiže neka zadnja kategorija luka iz evropskog uvoza). Samo sam jednog crvića našla u jednom slabom luku crnom, te od danas neću da štedim luk, ješću ga svaki dan, trošiti po potrebama, da doskočim onoj propasti koja me snašla proletos sa lukom…

Kad se u činiji za ručak pomeša sveža salata, rukola, mladi luk i rotkvica onda je to savršenstvo boja, ukusa, mirisa, itd...

Naša malina je dakle u sred jeseni sazrela, jedna jedina, prkosna, predivna, jarka, zdrava, sočna, jedra, neprskana, vesnica, usred novembra meseca 2024 tako da sam je ubrala na licu mesta jutros i smazala neopranu i čistu sazrelu u sred novembra što je dakle presedan ove 2024…

Dok my mamy i ja beremo jutros povrće u “Hirošimu“ uleti u taj divotni prostor, kao u našu raspevanu dušu, jedna zalutala nebeska glasnica, vesnica, te predivnu pesmu mi ispevala, ali nije siroti dživdžan. I tek kad nabrah povrće i obratih veću pažnju šta jeste, vidim to je nešto mnogo lepše i umilnije šarenije malenije slađe - to je jedna divna mala hitronoga neuhvatljiva senica. I toliko se zbunila da je pokušavala kroz saće žicu da izađe napolje, a onda smo je lepo poterale ka vratima i ona je mudro sama pronašla svoj izlaz vani...

Berem i jedan struk luka praziluka...

Pripremam za ručak batat na nov način, zapečen u rerni sa dosta raznog povrća (cvekla,praziluk) i sa belim pilećim mesom…

Kada sam ove jeseni posadila 3 male saksije čuvarkuće sa namerom da mi uveseljavaju moju toplu košnicu, primetim da raste nekako bledunjavo, deformisano, ne ličeći na sebe, tanko, izduženo onako da ne liči na čuvarkuću, te gledam svaki dan napolju čuvarkuće sve dobro rastu i napreduju, i tako danas iz košnice iznesem napolje na terasu ove male saksije te ih stavim pod svoj prozorčić, da posmatram kada će doći do većeg preobražaja, a kada biljka dobije više nebeske svetlosti...

Dakle, džaba toplota, voda, sunce i svetlost, vedar dan nešto je najvažnije na svetu. Da nije mraka u kući imam toliko prostora i ideja gde da napravim topli kutak za uzgoj prvih biljaka, još u januaru, februaru, ali tu nema dovoljno jake svetlosti te moram da čekam veća otopljenja u martu i aprilu i početak radova u “Hirošimi”. Sunce je najvažnije, najvažinije, najvažnije. Ni voda ni toplota nisu najvažnije, jer su moje čuvarkuće u proteklih mesec dana toga imale u izobilju, ali falilo im je jače sunca, jače svetlosti. Moj eksperiment u ove 3 saksije čuvarkuće meni dovoljno pokazao…

Za manje od 2 meseca, a od puna 2 meseca kako je započela naša šesta jesenja setva fali nam još 5 dana, a mi već sada postižemo sve ovo, čini mi se nikad bolje…

Itd…

 

 

IBZENOVA “DIVLJA PATKA”…

 

 

Kako počinje Ibzenova drama “Divlja patka” iz 1884 godine, napisana u 5 činova, sa tragičnim krajem:

Šuška se, šuška da će veletrgovac udovac Verle da se uskoro oženi svojom kućnom domaćicom gospođom Serbi, te je okupio u svom domu goste, tj. društvo za trpezom. Ali, ima i onih koji šuškaju da je večera upriličena zbog povratka Verleovog sina Gregersa.

No, malo ko još zna da je preduzetnik Verle imao jednom svog poslovnog ortaka po imenu Ekdal koji je sada oronuli starac, koga je veletrgovac dobro finansijski upropastio, razorio, ali mu sada preko svog knjigovođe Groberga daje vazda po neku novčanu milost i po neki usputni sitan poslić za sintnu lovu, nekako valjda da mu se iskupi za svu onu nesreću koju mu je sam napravio. Inače starac Ekdal bio je veliki zaljubljenik prirode, strastan lovac, čak i poručnik, a odležao je zbog svega i zatvor.

Na večeri je kao 13-i nepoželjan gost sedeo i Ekdalov sin po imenu Jalmar inače fotograf, a lično ga poziva Gregers kao svog najboljeg i jedinog prijatelja. U tu kuću Jalmar retko zalazi od očeve nesreće, gotovo više nikad, jer Gregersov otac Verle upropastio je načisto celu njegovu porodicu, posebno oca Ekdala. I tako je Gregers mnogo toga još novog saznao o životu svog prijatelja sa kojim se nije video tih nekoliko kobnih godina. Jalmar je imao suprugu Ginu i ćerku od 14 godina koja se zvala Hedvig. I dalje saznaje da mu je u svemu pomagao njegov otac Verle, da se oženi, skući, izuči fotografski zanat, itd.

Gina je nekad radila u kući Verleovoj kao mlada domaćica, a u to vreme Gregersova majka ležala je teško bolesna i tada je sinu otkrila da je muž vara sa Ginom Hansen domaćicom. Sada Jalmar živi u jako oskudnim uslovim u domu koji naziva sumornim po enterijeru, ali srećnim po toplini onih koji tu lepo žive.

Gregers ništa nije znao o njihovoj tolikoj propasti, te srete oca i upita ga zar je moguće da je takvo nešto još dopustio.Verle objašnjava sinu da je jedini krivac onda bio samo Ekdal koji je napravio neke lažne karte i sekao nezakonito šumu na državnom terenu. Onda će ispričati kako mu je ipak ukazao milost pošto su ga pustili iz zatvora, kada je bio samo čovek krhotina. I još tvrdi sinu da mu daje mnogo više nego što ovaj zaradi radeći posao prepisivača u kancelariji.

Onda je Gregers zamerio svom ocu rekavši mu da zna da je varao njegovu majku sa domaćicom Ginom pre nego što će je srećno udati ili nametnuti  za Jalmara. Onda otac Verle predlaže sinu da se okane svih gluposti iz prošlosti, čak mu  nudi partnerstvo u svom preduzeću, novi ortakluk. Nudi mu dogovor, privid samo da svet vidi da su konačno divna složna porodica. Gregersu tu nešto mnogo smrdi, te ne veruje ocu, ne sviđa mu se namera da se oženi gospođom Serbi, kojoj se svi udvaraju, oseća se iskorišćeno, ne veruje da u takvoj kući jeste moguće napraviti neki srećniji porodični život, a onda oca krivi za majčinu preranu smrt, patnju, a novi dom koji njegov otac sada gradi počiva samo na lažima, jer na duši straiji Verle nosi toliko smrvljenih ljudskih duša. Sin Verle je izrevoltiran, te napušta kuću, napušta oca, odlazi.

Gregers će doći kod Jalmara i posetiti njegov fotografski atelje. A tamo je kod njih potom iznajmio jednu neugledu sobicu.

Jalmaru posao fotografski jako loše ide, nema mušterija, čak je imao svega nekoliko retuširanja fotografija, u čemu mu pomeže i naučen Gina, a počesto moraju da daju i oglas u novine. U životu Jalmara koji jedva krpi kraj s krajem malo je pravih životnih radosti, osim ćerke.

Njegova ćerka od 14 godina Hedviga ima nasledni problem sa očima i mogla bi postati zauvek slepa. Isti taj problem imao je veletrgovac Verle. Ali, još niko ne sluti ili malo ko tu zna da je devojčica Verleova ćerka. Jalmar se svaki novi dan bori, nešto da radi, nešto petlja, pokušava, na kraju imaće i neku vrstu svog utočišta ili rada na jednom svom novom izumu. Dani su mu ispunjeni blagim sentimentom i tugama, jer živi se oskudno, ali mu je toplo oko srca kad je njegova porodica na okupu.

I dođe mu u posetu Gregers i reče Jalmaruda je napustio zauvek očevu kuću. Onda se razgovor nastavio i sa starcem Ekdalom, koji je nekad bio čovek prirode, lovac na medvede, dobar strelac, itd. A sada nigde ne izlazi sa svog tavana, gde uzgaja živinu, zečeve i jednu divlju patku. Od tavana napravio je svoj kutak šume, svoje skrovište od sveta, u kome često opali iz svoje puške ili revolvera, te zamišlja kako je nekada bilo u pravom lovu. Starca Ekdala malo šta može da obraduje i oživi nakon zatvora.

Tada je Gregers saznao da su divlju patku dobili od njegovog oca Verlea, da je bila ranjena u jedno krilo, da su je izlečili. I onda se povela reč o onoj jednoj neizdatoj sobi tu kod njih, koju je odmah unajmio Gregers. A reći će mu da tu još žive dvojica stanara, jedan leka po imenu Reling, a drugi bivši bogoslov po imenu Molvik, kućni učitelj. Gina mu još kaza da su ta dvojica razvratnici i pijanci.

Kad su ostali nasamo Jalmar i Gina, ona se pribojava da bi stari Verle mogao da im se osveti ako čuje da su primili njegovog sina. I plaši se da ne izgube novčanu pomoć koju im daje Verle. Ali, Jalmar se ne plaši, već nastoji da izvrši svoj jedini zadatak, a to je da spere svu ljagu i krivicu sa svoga uništenog oca. I to je nazvao svojim najvećim životnim prioritetom i zadatkom.

Jalmar poziva prvo jutro Gregersa na doručak. A kada stigne Gregers, prvo će upitati za divlju patku devojčicu Hedvigu sa kojom se brzo sprijateljio. Ali, devojčica nema volje da izađe iz kuće, da vidi prirodu svojim slabim očima. Želela je da nauči da jednom izrađuje gravire, ali otac joj savetuje da izuči zanat pravljenja korpi od slame, jer će od toga moći bolje da živi. Onda mu je devojčica još otkrila da je divlja patka njena, te da ima slobodu sa njom da uradi šta god poželi, da je pozajmi ako nekome želi, itd. Patka je sama, bez igde ikoga svog. Odvojena od svojih, otrgnuta, bez porekla, nepoznata.

Začuli su se pucnji iz revolver, a to starac Ekdal i njegov sin Jalmar love po tavanu zečeve. Za doručkom Jalmar otkriva Gregersu da radi na svom izuzetnom izumu, o kome još ne može više da progovori, a zahvaljujuči kome želi da vrati ponovo stari dobar glas o svom uništenom ocu, koji je sada samo očajan brodolomnik, ruina, i ništa više. I tada će mu Jalmar ispričati da je stari Ekdal posle presude  pomišljao da se ubije iz tog revolera, ali zbog kukavičluka nije. I bio je to čovek slomljene duše. A onda je i sam Jalmar pokušao da sebi oduzme život zbog očevog gubitka časti, ali nije, pošto tada odabira da nastavi da živi. Za dalji nastavak takvog slomljenog života trebalo je sakupiti mnogo hrabrosti. Onda je rad na maštovitom izumu postao sva njegova volja, nadahnuće da se istraje, da se opstane, izdrži, preživi, sve podnese.

Gregers mu govori da je ovaj život koji sada živi zapravo nalik na kužnu močvaru, na smrda, a on sam mnogo mu liči na onu divlju patku, ranjenu u jedno krilo, sputanu, ugriženu od strane Verlenovog lovaćeg psa, zaronjenu u dubinu voda, kao u dubinu svoga straha i bola, kako bi negde tamo umrla u mraku. Ali, Gregers pokušava da mu se nađe, te da mu pomogne, da ga izvuče na samu površinu.

Doručak počinje, dolaze i ostala dvojica stanara, a onda im doručak prekide dolaza veletrgovca Verlea koji je doša da sina urazumi i vrati nazad kući. Ostavljaju nasamo oca i sina da obave razgovor i sin Gregers govori ocu da sve želi da ispriča Jalmaru, svu istinu te da provetri sav taj smrad iz ove močvare lažnog življenja. Verle će sinu kazati da ima izopačen um. A sin će uzvratiti ocu da mu je izopačio lično čitav život. Otpužuje oca za sve zamke koje je podvalio i postavio, a onda svu krivicu svalio na Ekdala. I sada se Gregers iskupljuje prema tom starcu nedužnom, kaje što onda kao mlad nije imao više snage da se odupre svom zlu i upozori nedužnog Ekdala za sav jad koji mu se spremao. I kori sebe za kukavičluk. Zajedljivi otac kazaće sinu da ima bolesnu savest isto kao i njegova pokojna majka. Otac mu nudi podelu imovine na pola, a Gregers odbija, neće nazad kući, neće ništa očevo. Ima nešto malo ušteđevine da živi, da obavi jedan svoj životni zadatak te ispravi ono malo nevolje koje je njegov kukavičluk napravio kao i njegova prestravljenost ocem nekad.

Otac Verle odlazi, a Gregers poziva Jalmara da nasamo izađu i obave jedan duži razgovor šetajući. Gina se protivi tome i upozorava muža da mu je prijatelj malo ćaknut i lud, poremećen. Zar nije svaki koji istinu zboir u očima sveta ludak. Lekar Reling će kazati da je Gregers bolestan od bolesti koja se po njemu zove akutna groznica poštenja, koja se javlja samo kod izolovanih slučajeva.

Jalmar se vraća kući jako potrešen, te odbija ručak na koji je uvek rado hitao. Odjednom ne želi više da vidi Hedvigu, jer sumnja da nije njegova ćerka. Zamoren je, a treba se ponovo navikavati na istinu koja peče i boli. I više mu nije stalo do ćerkinog rođendana koji treba da bude sutra. I želi da se povuče i izopšti samo u svoj posao oko izuma, treba mu bekstvo u svet imaginacije, mašte. I ne želi više da posećuje tavan, posebno ne želi sutra da bude tamo gde je trebalo da se slavi devojčicin rođendan. I više ne voli ni onu divlju patku, a da može zavrnuo bi njen vrat. Rešen je da je istrpi bar zbog devojčice, te devojčicu šalje napolje u kratku šetnju, pošto želi nasamo da so raspravi, obračuna sa lažljivom Ginom.

Gini nasamo govori da će od danas da kontroliše sav priliv novca, dosta je sve bilo u samo njenim lažljivim rukama koje su počele iznenada da se odjednom tresu od straha. Onda je smelo priznala da jeste imala odnose sa Verleom dok je tamo radila kao domaćica. I reći će joj da je nalik pauku, da je usisan u njenu mrežu laži i intriga. I sada su se raspršile i razbile sve njegove iluzije o posedovanju srećnog doma. I sada ga je ubila Ginina prošlost.

Utom  se pojavljuje i Gregers, ali postaje poražen kada shvati da im je sve ovo samo pokvarilo sreću bračnog života umesto da ih učvsti. I pred njim je njihova nova otužna slika razorene sreće. Jalmar ne može da oprosti ženi grešnici. Nije uspeo da im utemelji brak, koji dalje ne može da postane istinski. U životu dakle biće da nema istinskih brakova, jer brakovi su mahom upropašćeni.

Dolazi lekar Reling koji ih sve upozorava da više pripaze na devojčicu, jer bi ona u novoj poljuljanoj situaciji mogla sebi nešto nažao ili loše da učini. Upozorava ih na neku nesreću.

Onda dolazi u posetu Gini gospođa Serbi buduća gospođa Verle. Govori im o svojoj svadbi, koja će biti bez naročite pompeznosti. A došla je da nešto iskupi, da progovori o nekim šuškanjima, a o raznim smicalicama, lažima koje svima sada stoje na putu i da tobož bude sama iskrena. Jalmar će zatim kazati gospođi Serbi da prenese svom mužu da će mu uskoro isplatiti svo dugovanje svoga oca Ekdala, dakle sve izmiriti i sebe od njega takvog likvidirati, osloboditi.

Kada je gospođa Serbi otišla odahnuli su. Jalmar je govorio o svetu koji nije baš najpravičnije uređen i sređen. Mnogo je tereta. Iz šetnje se vratila Hedvig. I reče da je od gospođe Serbi na dolasku dobila nešto kao rođendanski poklon, to jedno pismo, koje uzima Jalmar i počinje da ga čita. Bilo je to pismo od Verlea. To pismo je poklon za devojčicu., a iz pisma se doznaje da starac Ekdal ne mora više da radi i da svakog meseca ima doživotno obezbeđenu platu od 100 norveških kruna, a kad umre njegov novac nasleđuje takođe doživotno devojčica. Ali, devojčica neće novac, ali akog a dobije ustupa ga roditeljima. No, Gregers ovo vidi kao očevu zamku. Jalmar je nepotkupljiv.

Onda Jalmar pita Ginu čija je Hedviga ćerka, a ona tobož ne zna. On je naravno slomljen. Želi da napusti svoj dom, sve mu se srušilo. Plače. Devojčicu više ne želi da vidi. Tera je od sebe. Odlazi. Devojčica za njim plače. Jarmal je satrven ličnim bolom. Hevdiga govori da je nesrećna i sama zaključuje da verovatno nije ćerka svoga oca čim je naprasno odbačena tako. A da bi je simrio Gregers sa devojčicom priča o divljoj patki, o onome što ona najviše voli. I predlaže devojčici da patku žrtvuje. Devojčica pristaje na odstrel i kaže da će zamoliti svoga deku Ekdala da ubije patku, pošto ona ne može to da učini. Vratila se i zabrinuta Gina koja kaže da nigde nije uspela da pronađe Jalmara. Gregers im obećava da će se on sigurno vratiti, i odlazi. Gina nasamo kaže ćerki da je za sve kriv samo ovaj ludak Gregers koji im u kuću unese veliki dug prema njihovoj porodičnoj sreći i idili.

Jalmara i sutradan još nema kod kuće. Starcu Ekdalu još nisu ispričali o haosu koji je nastao još juče. Jalmar ima da preživi sam sva svoja najteža unutrašnja previranja, potrese, patnje i lomove. Dolazi i lekar Reling koji svima lupa svoje dijagnoze. Svi su o njemu bolseni, osim njega samog,važnog koji lupa takve dijagnoze, a najviše se zamera Gregersu. Lekar Jalmaru prepisuje izlečenje samo ukoliko nastavi da živi život satkan od životne laži. Ovaj lekar u stanju je da izmisli i besmislice samo da svojim pacijentima održi stanje iluzije. Neki su uspeli sami da se izleče kao starac Ekdal koji je našao svoj smisao u lovu tavanskom. Ideala više nema na svetu, a kad nema ideala na svetu jedino ostaje da postoje samo laži.

Gregers uviđa da je ovaj lekar pravi lešinar te želi da svog nesrećnog prijatelja Jalmara izbavi iz njegovih opasnih kandži. Lekar smatra da ukoliko svojim pacijentima oduzme sve ove laži da će im tako prvo oduzeti sreću.

Kada se pojavi stari Ekdal reći će devojčici da njenu patku ne bi mogao nikada da odstreli u svom lovu. Onda se vratio Jalmar. Devojčica kad ga ču potrča mu u susret sva od radosti. Ali, on je tera. Došao je da im samo kaže da ih zauvek napušta, te da će sa sobom povesti i svoga oca. Jalmar je ogorčen. Devojčica kad to niko nije video neopaženo je uzela napunjen revolver i pošla na tavan sama. U dnevnoj sobi ostaju da se svađaju Gina i Jalmar. Onda je zatražio nazad svoj revolver, te pomisliše da ga je uzeo Ekdal. Jalmar sada ima samo jedan  put da pokupi sve svoje stvari, dnevnike, spise, te nestane zauvek odatle. I želi da živi negde spokojnije. Ni Gregers ne može da ga ubedi da ponovo izgradi na istim temeljima novi bolji dom. Sada devojčicu vidi kao svoju prepreku i ne može da pređe preko toga. I ne može da podnese sumnju, te pomisli da ga devojčica nikad nije ni volela.

Začulo se kreštanje divlje patke sa tavana. A mislili su da gore lovi stari Ekdal. Onda Jalmar strepi da bi Verle i gospođa Serbi mogli poklonima da mu preotmu devojčicu, te više nema vere, ne može više ni u šta da veruje, pošto sumnja. I sa tavana začuo se kobni pucanj revolvera. Gregers im govori da je devojčica nagovorila svoga deku da ubije divlju patku, da žrtvuje nešto njeno što najviše voli kako bi svom ocu Jalmaru dokazala koliko ga zaista voli.

Počeli su da traže devojčicu, ali je nije bilo. Jalmar želi da počne sada novi život ponov, a jedan obnovljen život. Ali, kad se pojavio satrac Ekdal svi su postali jako uznemireni. Gregers pomisli da je devojčica tamo gore na tavanu sama ustrelila divlju patku. No, na tavanu su našli devojčicu mrtvu, a sama je sebi prostrelila srce i grudi. Jalmar pada u očaj. I sada ne može da joj mrtvoj kaže koliko je voli. I ne može da izdrži toliko boli. Strahota  se dakle dogodila. Gregers će kazati da ova smrt nije uzaludna, jer je upravo smrt devojčice odledila Jalmarovo srce koje je pod naletom novog bola iz sebe oslobodilo svu ovu uzvišenost praštanja i voljenja.

Po Gregersu život ipak vredi živeti, a lekar Reling će pak tvrditi da će Jalmar samo spoljašnje živeti svoju neku vrstu ganute samosažaljivosti i ništa više.

 

The end

NAKON 5 GODINA ili naša agrarna transformacija (PRE i POSLE, u svega 10 jesenjih slika) u samo prvih 5 godina od početka postojanja “Hirošime”…

 

 

Da danas nisu vaskrsle neke moje fotografije iz jeseni 2019, iz istog ovog meseca novembra, i datuma desetog, onda ne bih ni mogla zamisliti da je naš početak, ili moj najveći lični početak od pre samo 5 godina bio tako slabunjav, tako bledunjav, nesavršen, bezukusan, neznalački, jer nekako kasno je krenula pre 5 godina naša prva jesenja setva sa dobrih mesec dana zakašnjenja...

Dakle, pre 5 godina kao da ništa nisam znala, što danas ipak znam, što bolje osećam, čak i estetski jače, itd., a nisam ni umela vidi se na fotografijama - ni bolje, ni jače, ni snažnije, ni mudrije da poznajem svoje klimatsko rodno podneblje, te sam jako kasno, tek negde u najhladnijem periodu jeseni kad sve prestaje i kad se sve zbog hladnoće povlači u stagnaciju, dakle 10 oktobra 2019 da započnem svoju prvu jesenju setvu…

Tada sam  posejala sa mamom u dan četvrtak po jedan kilogram luka, najpre crnog, a onda i luk srebrenjak. I sve je tada stalo u ovih 5 reda…

Zatim su posejane još dve kesice rotkvica, zatim blitva, spanać i rukola, čak i salata. I tada nisam imala dakle ništa da još ovako obilato načupam i trošim svoj svaki dan u izobilju kao danas, nakon 5 godina, bolje, možda najbolje svoje strategije…

Tada sam radila sa svim zatvorenim presmima, sve zatisnuto, a danas više presama nema, svih 5 ukinuto je, te sve je žica i sve je otvoreno za protok vazduha čak i u zimskim uslovima…

Tada smo napolju imale jednu staru izbačenu kadu te smo i u njoj posejale 1 kesicu salate…

I bile smo hrabre tada te smo luk beli na mesto počupanog graška posejale 23 oktobra 2019, a kroz 2 dana ili 25 oktobra 2019 posejale još l kilogram crvenog luka i peršun lišćar…

To je bilo dakle naše sve tada, a onda 10 novembra kroz mesec dana od naše prve oktobarske jesenje setve 2019 bilo je zapravo takvo ništavno stanje kao na prvih 5 fotografija...

Da danas vidim da neko tako trapavo sve napravi znala bih da je tek počeo, da malo zna, da ništa ne zna, da tek eto muca u svojim prvim koracima poljoprivrede bez okopavanja…

Dakle, sve jako slabunjavo, bledunjavo, nesavršeno, i nema sumnje baš slabo početničko...

A danas, 10 novembra 2024, mogu da kažem da sam ovaj svoj samouki fakultet Života, Ikigai-a, a u trajanju od 5 godina završila konačno sa najvećim postignućima, te da sam prevazišla sebe od pre 5 godina najmanje, a treba li o lepoti ovog stvorenog čuda nazvanog “Hirošima”, a nakon samo 5 godina da išta više kažem danas, u nedelju svetu, kada lepota svih fotografija nadilazi svaku moju reč u pokušaju da se napiše i njome nešto više ili jače, čak lepše kaže, pokaže, dokaže...

Dakle, jeste moguće jeste prevazići i nadići svaki svoj prvi, svaki svoj slabi i bledi korak, svu svoju nejakost, svoje neznanje, moguće jeste, ali treba najmanje da protekne 5 celih godina, i to kakvih naših udarničkih radnih godina, da čovek sam sebi može da se sada divi i zadivi, kad najbolje sam shvati kakvo je divno čudo, kakvu je lepou čudesa nad čudesima samo u ovom malom projektu zvanom “Hirošima” napravio sa svojih 10 nokata, ali i sa još 20 nokata svoja dva penzionisan roditelja, bez ičije pomoći, ičije subnevncije, ičijeg kredita, ičije pogodnosti samo za one jako mlade i perspektivne, uspešne, itd...

I zato za ovu radost svog ličnog življenja kroz svoju “Hirošimu” malo kome šta duguje danas ovaj Čovek kome je vidik bez kraja, ili ova Vesna V. Lalović, tj. ja, ili Ja…

I naravno, neće prestati Čovek da i dalje, još dalje, a u narednih daj bože jako mnogo godina, svojih najživljih, svojih najrodnijih  godina isto ovo pravi, ponovi, čak možda i još savršenije ako je moguće savršenije od ovoga išta novo dotaći, postići, stvoriti sa svojih 10 malih nokata...

Itd…

 

 

UZGOJ SVOJE SOPSTVENE HRANE…

 

 

“Uzgoj svoje sopstvene hrane

jeste način da veruješ u bolje sutra

kao i način da se odupreš

našem sadašnjem korumpiranom sistemu”…

 

(prevod sa engleskog)