Juče, tj. 2 jula 2024 ošišala sam dobro makazama i paradajz,
kao i čeri, i malo sam donju zaraslu liniju po sredini “Hirošime”, uz stazicu
proredila te se od sinoć vidi koliko tačno imamo plodova paradajza, i zrelih i buduće
zrelih, čak i novih cvetova, novih otrebljenja, i sve tako dalje do jeseni
verovatno...
Nisam samo šišala makazama, već sam morala mnogo novo
izraslih vrhova i grana plus da privežem, dotegnem i pričvrstim za kanap...
Jutros, a pre nego ćurane nahranim letnjim jabukama,
prvo berem kao i svaki dan paradajz, i krastavce i jednu ljutačicu papričicu…
U branju nađem jedan krastavac nešto ga pojelo, a bio
je pri zemlji, tačnije na samom dnu, te neki moji saveznici lepo su se naručkali,
ali neka su, meni pune činije svaki dan, a njima tek jedan mali načeti krastavčić
i to ne ceo…
Taj krastavac isekla sam posle za koke nosilje, a danas
nam je nažalost umrla jedna koka koja je danima nešto kunjala i konačno se
oslobodila patnje, a nama je ostalo jato od još 7 koka nosilja i jedan čelični petao...
Čitav dan nekako čudno težak, mama je ponovo u malinama,
da čak nisam imala nameru da načinim ni jednu jedinu fotografiju, a to je kao da
sam rešila nekako da ne živim, ali tek negde na kraju danu u meni se povratilo
mnogo od nečeg mog, posebno da načinim fotografije, a kako u avliji i “Hirošimi”
sve izgleda danas, a nokon onog šišanja od juče...
Ali, sam u toj praznini napisala ne bogzna kakvu, ali
ipak samo jednu pesmu...
Onda sam na kraju svega, na kraju još jednog preživljavanja,
napravila od jedne daske ljuljašku za odrasle, te sad mogu da se ljuljam,
ljuljam, ljuljam...
Mama i sutra ide u maline, i obećala je da neće još dugo,
možda samo još sutra, tako da ću već nekako skupiti snage unapred da preživim i
to sutra…
Itd...
