18 NOVEMBAR 2024…

 

 

 

Jutros u “Hirošimi”, negde ispred pola 10, jutarnja berba samo luka praziluka, čak tri nešto tanja struka na 5,5 stepeni u plusu...

Kokama dajem očišćeni peršun sa one male parcelice i malo rukole koju danas nisam uzela sebi za ručak, jer mi je ostalo od jučerašnje berbe, ali malo otkinem od sebe te očistim i taj drugi red rukole skroz…

I tako dam nesebično svojim kokama, svu svoju hranu, malu jednu dozu danas svežeg zelenila, posebno kada su napolju baš male šanse da se nabavi sveža zelena trava, jer više ništa ne raste zbog hibernacije…

Ispred 14 sati, a posle tek ispijene druge šoljice turske kafe danas, dobijem lepu vest - koke su danas snele ono jedno dragoceno jaje, a juče ako nisam rekla, a mislim da magnifique jesam, no nekad je korisno da čovek ponovo nešto isto svoje kaže, tj. da se ponovi - a dakle juče nisu snele jaje... 

Malo je jutros, a danas, izgrejalo sunce, posve kratko, neko bi kazao da je u ovo smutno i tmurno vreme i to samo tako slatko, te zastanem napolju nešto više, te malo posedim na svojoj orandž ljuljašci, s pogledom na KOKO ŠINJAC, iako jutros tek piše da je vazduh napolju loš, ali je kasnije pisalo skoro isto, a po novom aplikacijskom stanju napolju je vazduh tek ponovo loš, nezdrav i još lošiji...

Dok ovo pišem, naplju je stislo svo sivilo, a vazduh je i dalje nezdrav, te je stoga najpametnije nešto raditi svoje samo iznutra, u toplom, u sitom. Počela sam danas oko podneva i jednu drugu knjigu, tako pošto imam sve više i više samo svog slobodnog vremena, a nema poljoprivrednih radova sve do proleća 2025…

I sada isto kao što vešti lišće što grabim o jeseni, i malo dugačije od danas grabim, a grabim da nadoknadim sve one lekcije i knjige koje sam eto propustila, kojih sam se lišavala dok sam nešto drugo stvarala, pokušavala, preživljavala, a uglavnom samo kuhala i fizikalisala, te čitam dve obimom jako male knjige…

Ali, ne lipši magarče do zelene trave, nisu nimalo naivne, ali obe traže mnogo pažnje i koncentracije, brzo me zamore, te ih čitam sporije, u manjim dozama, to se nepije brzo naiskap, to nisu lake note, ili nekakva književna rumba, samba, ća, ća, ća, niti je moj omiljeni muzički ritam u kome sam ovo jutro upravo i počela uz zvuke be-bop-a-lula…

Jednu čitam izjutra, a ovu drugu Marksovu u podnevnim dugim predugim satima tišina, da proučim o kakvoj je to bedi filozofije pričao kad je pisao kritikujući Prudona, a ova knjiga mene jako više zanima, mnogo je sličnosti sa ovim od danas, nego ona koju izjutra izučavam, a tiče se Bilježaka Sime Matavulja…

Posmatram koke i gledam kako sa uživanjem grickaju peršun i rukolu, i pitam se da li u njihovo malom kokošijem svetu, jatu, postoji bilo kakva beda, nešto kao beda kulture, beda života, beda umetnosti, beda obedovanja, beda kao skupina svih beda zajedno, itd…

Onda smo u tom kratko trajajućem jutarnjem suncu, u njegovom divnom vidnom i osetnom intervalu, majka i ja ograbile avlijsko lišće, tačnije ja sam pograbila na kamere lišće, sa mojom super veštom novom alatkom grabljicama u obliku samurajske lepeze, a može da bude nalik morskoj školjci sa nekog dubokog dna, zavisi kako ko posmatra, predmete i oblike, život, ili šta sve želi da vidi u nekim mojim za neke medije juče “uznemirujućim sadržajima” te hoće da me linčuju kao prestupnika, (ili  je neko pakostan to tako prijavio!), ili šta je to provokativno na mojim autentičnim fotografijama juče, danas, sutra, a nastalim kao odraz moje čiste prirode koja me ne samo hrani, brani, već i okružuje…

I majka je odmah raznosila svo sakuljeno lišće na kamaru našeg komposta kolicima, a nekoliko velikih kofa lišća uneto je u dvorište KOKO ŠINJCA gde je za koke samo veliko uživanje, šuškanje, jer one tamo veselo skaču, rove, trče, i čeprkaju, nešto grickaju…

I ne samo da je prizor lepši, a prava jesenja seoska idila, već je i pod njihovim žutim nožicama mnogo toplije, te nisu na goleti, ledini, nisu na obrisanoj ledenoj zemlji, jer ispod lišća, ispod te eteričnosti, kad krene sve da truli u sveti životni prah, ili velikih svemriski dah, iz koga će ponovo sve da oživi kao iz ugašenog pepela, stvoriće se nešto jako hranljivo čime će se nahraniti moje koke, lovačice, tragačice, istraživačice, čeprkačice, i tako sve to stalno kruži, stalno teče, ma šta mi magnifique baštovanka Vesna reče, svojim prirodnim tokom, zar ne…

I ponovo jedan avlijski kuriozitet danas. Primetim na stablu one jedne jalove dunjice koja ne rađa uopšte, ponovo poteralo novo mlado zeleno lišće, kao da je proleće, ali usred hladnog mrazovitog novembra meseca 2024, a ona raste tik uz naš kompos, uz onu kamaru, a tamo je baš fino ušuškana i skrita od mrazeva, te joj je sva jesenja bivša toplota jeste samo pogodovala, i uvek kad nešto izraste kad mu vreme kalendarsko nije, kao novo mlado lišće ispred zime Aranđelovdanske samo se pojavi kao s nebesa znak, a da nam verovatno najavi neku jako hladnu zimu, mada gle čuda  - kao da svim zimama po prirodi svojih epiteta i stvari nije tipično da budu duge, oštre i hladne...

Onda pred plavom paleticom danas mogu samo da zaplačem, jer su ljuti mraz i ljuta slana baš dokusurili one životne moje samoniklice kadifice, jer naravno ono što je slabo, nežno i krhko, osetljivo, kao kadifice na mrazu ne može duže da prkosi ljutini zimoće i naše hladnoće...

Ali, sam sve to tako ostavila, tako neka istruli, a biće to u novoj našoj setvenoj sedmoj sezoni 2025 organsko đubrivo, makar kap, biće compost, makar kapljica, ako ništa drugo, i poboljšaće podlogu na kojoj zauvek ostade...

Sutra je mesec dana kako su kupljene koke mlade jato Tomindanke onih 10 komada prinovka o Tomindanu, dakle ako su imale tada zaista 5 meseci sutra im je 6, te već stupaju u svoje zrelo vreme kada bi trebale da pronesu, ali verovatno im treba makar još malo, možda mesec dana, možda dva, tri, ko zna, mada nekoliko koka mladih novih Tomindanka već dobija onaj svoj rumeni oberčić po kome se nazire da će uskoro, ma koliko to dugo ili kratko još bilo, postati mlade nove nosilje na duže staze...

Itd...